Vridilo je

Za neupućene postoji samo jedan opis sniga – smrznuta voda.
Tako se na prvi pogled čini.

Ali oni koji znaju, vide razliku.
Usrid sve te bjeline – raspoznaju nijanse. Mekoću.
Svaki kristal jedinstven,
kao udisaj.

Naše podneblje ima kamen.
Bezbroj naziva za naizgled hladnu stinu.
Od vitra i vode stoljećima oblikovanu.

Vrtače. Škrape. Oštri usjeci.
Izvor bistri ka nagrada za putnike iz daleka.

Ah, ti što vidiš samo njegovu sivu, raspucanu kožu –
promaknuše ti nježne latice usrid sve te goleti.
Ljubičaste, obrubljene bilom kamenom čipkom.
Drznuše se usred zime cvitati.
Baš tada.

Oči ti nisu dotakle smilje što ti pod nogama samoniklo raste.
Ne znajući za njegovu eteričnu zavodljivost šta u sebi brižno skriva,
dočeka nisi žuto sunce njegova lita.

Ne znaš kako njegove grančice rasplamsaju vatru
kad se već činilo da posljednji žar gasne.
Iz prkosa vinu narančastu svitlost
za ogrjev promrzlim kostima.
Klonuloj duši – ponajviše.

Mimoišla te lipota kamenih skulptura.
Muzej na otvorenom.
Razbacane stine nasumice, čini ti se.
A usred tog krša – najmaštovitije legende.
Na licu im zapisane.
U svakoj brazdi.
U srži.

Ali kamen – mudar. Uvik šuti.
Biseri mu u utrobi spavaju.

Ne znaš ti da kršna zrnca našim venama kolaju.
Eh, da mi nije te stamenitosti…
Ona je moj štit od hladnih fronti sa sjevera.
Moja drska ponositost pred silama razornim.
Iz dišpeta.

Surov kraj potiče u tebi ono najbolje.
Ili najgore.
Ti biraš.

Skloni draču sa jezika svog.
Razbistri pogled.
Rijeka ponornica neka iz tebe poteče.

Opijaj se lipotom.

Ta – cvit si iz kamena.
On ti čuva leđa.

© 2025 Ana Kulušić | Vridilo je
Svi tekstovi i fotografije su autorski rad.