Lito je. Otkucava ura na kantunalu. To je jedini zvuk u gluvo popodne. Jedini pokret u nepomičnom svitu izvan urbanog dosega. Tik-tak. To se danas zove meditacija. Imaju i raznorazni tečajevi na tu temu. Uče se tehnike. A ja, dite, sidin mirno i budno slušam ritam kazaljki. Tik-tak. Tik-tak.
“Koliko je reloji?”, pitala bi baba više reda radi. Ka da će se zakasniti na vlak ili će početi film na televiziji koje nema. Jer vrime se na selu miri sasvim drugačije. Po žaru sunca. Čini se u nedogled. Koliko je tišina sazdano u jedno popodne? Sunce nikako da pribaci na drugu bandu neba. Dok ura otkucava. Na kantunalu pored uzglavlja.
Živili su skromno od plodova zemlje i milosti neba. Za bolje se nije znalo ni imalo. Život se prihvaća takav kakav je, bez puno sentimenta. U vrimenima gladnim nježnost može biti gotovo kobna. Nenadano dođe tuča. Sušno razdoblje. Rat. Bolest koju nema tko da liči. Jedno dite umre. Drugo priživi. Ta surovost ostavila je dubokog traga tamo pored livog plućnog krila. Udarila biljet.
Moji praoci su bili borci što se ne povijaju pod teretom života. Moje pramajke su išle pješke priko planine. Nisu znali za luksuze niti šta to znači posvetiti se sebi. Snovi su im bili privezani uz crljenicu. Možda im je najveći san bija da im se ne ostvare strahovi. Tako realni. I mogući.
Lito je. Ne otkucava više ura na kantunalu. U gradu punom buke teško da bi je se i čulo. Svit je naizgled skučen i neizvjestan. Umisto meditacije rastura globalna anksioznost.
Pa, ipak. Toliko je mogućnosti i slobode! Ja sam prva. Koje li časti! Sve žuljevite ruke poduprle su me da bih ja vidila najviše.
Kako da ne prigrlim taj dar.
© 2025 Ana Kulušić | Vridilo je
Svi tekstovi i fotografije su autorski rad.
Vridilo je 
Komentiraj