Kada zavodiš, samo nemoj sanjara.
Upasti će u tvoju klopku, onako sav zanesen, bezazleno šašav. Ušećerenu vunu zamijenit će za svoje oblake. Ljepljivu. I lažnu.
Kada zavodiš, samo nemoj sanjara. Zdrobit ćeš mu dušu. Hodati ne zna, a ni za let više nije.
Može li teže od toga.
Kada govoriš isuviše lijepo. I isuviše grubo.
Samo nemoj pjesniku tako da pričaš.
Zar ne znaš, njemu su riječi sjeme što ih sije u svom srcu. Umu.
Tvoja obećanja. Tvoja ishitrena grubost.
Kada govoriš, samo nemoj pjesniku tako da pričaš. On diše kroz riječi. Raste.
I pada.
Strmoglavo.
U bezumlju.
Do dna.
Kada se igraš, samo nemoj sa dušom.
Rijetki dođu i do svoje. A zamisli samo, netko tebi i svoju pruža.
Kada se igraš, samo nemoj nju da diraš.
Produži dalje. Ne treba ti takav teret.
Nositi dušu.
Jednog pjesnika.
I sanjara.
© 2025 Ana Kulušić | Vridilo je
Svi tekstovi i fotografije su autorski rad.
Vridilo je 