Planinu je nježno zagrnula jutarnja tišina i omaglica. S jednim okom zatvorenim, prepuštenim sanjarenju, a s drugim je znatiželjno škicnula nas — nenajavljene goste, važući koliko će nam razotkriti svoje ćudi toga dana.
A mi smo bivali brzo uvučeni u zadani polagani ritam, koračajući uz neobavezno čavrljanje, više kao šapat, ne želeći poremetiti posvemašnji mir.
Puno toga se ćuti i bez ijedne izgovorene riči. Mimikom. Gestom. Pogledom. Disanjem.
Riči su samo zbir svih tih radnji i zbivanja.
Mada ja nikad to nisam naučila. Bar ne još.
To – kad triba mučat, a kad govorit.
Jer mi se čini, kad sam imala najviše za reć – stislo bi mi se grlo i progovorila ne bi. Ni tada, ni ikada o tome.
A te neizgovorene riči ostaju u nama i pritvore se u kamenje koje žulja.
U gluvo doba noći jave se, odzvanjajući glasno negdi u duši. Stišću. Viču.
Ne pustiš li ih van — narastu u planinu.
I nemoš više disat.
Uruši se čovik od neizgovorenih riči.
Rič ka teret
A kad je tribalo koju rič izvagat – baš tada poteče bujica. I povuče me u živo blato. Sa svakom oblikovanom rečenicom saplela bi se sve više u nadolazećem viru, jer nisam znala kad triba povuć ručnu.
U mutnoj vodi ne vidi se jasno – to svi znamo.
Ne obratiš li pažnju, eto te začas na udici.
Kad se puno govori ili objašnjava, nisi zapravo doša do svoje biti.
Ili se s ričima igraš, ka mačak oko vruće kaše.
Držiš sugovornika na nišanu, čekajući da se slomi pod teretom riči.
Izgubljeni u prijevodu
Tako vam je to.
S ričima malo tko zna dobro barat.
One su poput soli u juhi.
Triba pogodit miru.
Ne moš bez njih, a ni s njima.
Mimoilazimo se tako – svi izgubljeni u prijevodu.
Bisni. Ljuti. Zavedeni. Razočarani.
Vatamo se za riči. Stiskamo ih u šaku.
Puno vrimena triba proć da bi shvatili da smo od datih slova sami oblikovali značenja. Nadjenuli im imena.
I tko će znati, tko sve nosi naše riči rasute okolo – a ni sami ne znamo šta smo s tim tili reć u datom trenutku.
Između redaka
Dan je poprimija narančaste boje, najavljujući time skori rastanak. Planina je i dalje škrtarila na ričima, nudeći zauzvrat otvoreni prostor u kojem se sve čuje — osluškivanjem i prisutnošću. I ono u nama i ono oko nas.
U početku bijaše tišina.
© 2025 Ana Kulušić | Vridilo je
Svi tekstovi i fotografije su autorski rad.
Vridilo je 