Nedjelja.
Baš bi bilo lipo ne djelovati. Uopće. Kao što to i sama rič kaže. Rađa mi se ta misao dok me alarm budi. Još je mrkla noć. Škure su lagano pritvorene. Propusnost svitla služi mi poput kazaljki sata.
Misli sada već formiraju svoj oblik. U neku gustu, ljepljivu masu. Šta usporava svaki pokret. Ne-dje-lja. Slogovi se lipe za kapke. Prste. Mišiće. ”Šta je meni ovo tribalo?” Ključno je to pitanje. Između NE i DA. Grintajući ugasim ga zajedno s alarmom. Dok kuvam tursku kavu u glavi slažem listu potrebnih mi stvari za taj dan. Sve u zadnji čas. Sigurno ću nešto zaboraviti. Znam već to. Ovaj put su to mandarine.
”Šta je meni ovo tribalo?”, pitam se i dalje. Čim smo prošli Klis, kao da smo upali u kadar nego tuđeg filma. Sve je obavijeno gustom maglom. Nepomičan svit između noći i dana. I njemu je potribno malo vrimena odgovoriti na to isto pitanje. NE ili DA. Hladno je. Tu zima stiže ranije. Nema druge već krenuti. Put pod noge. A put je klizav od rose. Kamenit. Gustom mahovinom obrubljen. Penjemo se. I sunce se penje na nebu. Pratimo se u korak. Već smo stigli do grebena. Pod nogama se pruža pogled prema zaleđu Omiša. I pučina mora je kao na dlanu. Otoci. S druge strane je brdovito zaleđe, u daljini su vrhovi drugih, moćnih planina. Na minut su oči otišle preko granice. U BiH. I to bez putovnice. Tako je to kada se hoda po grebenu. Obuhvaća svih 360 stupnjeva.
A Mosor je planina tako nam blizu. Gledamo je svakoga dana. A ipak, toliko toga još pruža neviđenog. Neprohodanog. Neistraženog. Tada mi se misli razbistre. Pojavi se odgovor na postavljeno pitanje. Sam od sebe dođe. ”Je li meni ovo tribalo?” Umor. Drugi ljudi. Nepoznati. Poznati. Novi vidici. Hodanje.
Je. Tribalo je. Znam to od prvog trenutka. Kuda god sam krenula. Svaki korak. Svaki suputnik. Svemu me nešto naučilo. Očaralo. Dovelo u zabludu.
Preusmjerilo.
Ohrabrilo.
Na put.
K meni.
© 2025 Ana Kulušić | Vridilo je
Svi tekstovi i fotografije su autorski rad.
Vridilo je 
Komentiraj